Problemi u ponašanju dece i teškoće u njihovom vaspitanju uobičajena su pojava u svakoj porodici i sastavni su deo razvoja. U većini slučajeva oni prolaze bez potrebe za stručnom intervencijom. Pomoć psihologa potrebna je kad ti problemi:

• traju dugo ili se učestalo ponavljaju,
• postaju sve jači po intenzitetu,
• očnu da remete normalno funkcionisanje deteta u ostalim svakodnevnim aktivnostima,
• dovode do usporavanja razvoja ili nazadovanja u razvoju deteta (regresija u ponašanju)
• bitno remete normalno funkcionisanje porodice,
• u vama kao roditelju izazivaju zabrinutost i uznemirenost koju teže savladavate
• u vama stvaraju osećaj bespomoćnosti ili iscrpljenosti u pokušavanju da ih savladate.

Preporučljivo je da se obratite psihologu i kada imate dileme u pogledu vaspitnih postupaka koje bi trebalo da primenjujete, kada niste sigurni da li dobro postupate u odnosu prema svom detetu, kao i u periodima stresnih dešavanja kroz koje prolazi ili će prolaziti vaše dete, vi kao pojedinac ili vaša porodica (npr. razvod braka).

U svakom slučaju bolje je da se konusltujete sa psihologom i konstatujete da vam nije potrebna njegova dalja pomoć nego da predugo čekate i propustite adekvatno vreme za intervenciju.

Više o tome kada da se obratite psihologu za pomoć možete pročitati na mom blogu. Nađite taj tekst na ovom linku.

U većini slučajeva nije potrebno da pre dolaska kod pihologa obavite neke druge preglede. Ipak, kod određenih problema psiholog će vam tražiti nalaz dečijeg neurologa (napr. u slučaju problema sa tikovima) ili pedijatra (napr. kod problema u ishrani).  O tome ćete informaciju dobiti pri zakazivanju dolaska ili pri prvom dolasku.

Ukoliko ste već obavili neke preglede i imate nalaze lekara, logopeda, ostalih defektologa ili drugih psihologa bilo bi poželjno da ih ponesete kako bi se eventualno skratilo vreme postavljanja dijagnoze ili kako se neka dijagnostička ispitivanja ne bi nepotrebno ponavljala u kraćem vremenskom roku.

U zavisnosti od tipa problema, uzrasta deteta i njegovog stanja ili motivacije dogovorićete se sa psihologom prilikom zakazivanja termina za dolazak da li bi prvi put trebalo da dođete bez ili sa detetom.

Sa detetom treba biti iskren i realistično mu predočiti šta može da očekuje prilikom dolaska kod psihologa. Ne treba ga plašiti ili mu predstavljati taj dolazak kao kaznu za loše ponašanje već kao način da se pronađe adekvatno rešenje za problem koji ima ili imate. Ne treba ga ni zavaravati obećanjima da tamo ide da se druži sa drugom decom ili igra nekim novim igračkama. Akcenat treba staviti na to da će  razgovarati sa odraslom osobom, da će odgovarati na neka pitanja koja nisu teška i da je jako bitno da bude saradljivo i prihvati da ispuni ono što se od njega bude tražilo. Ako dete ima strah od lekarskih pregleda, jasno ga razuverite u smislu da to nije zdravstvena ustanova i da neće biti nikakvih medicinskih intervencija. Naravno, prilagodite svoju pripremu uzrastu deteta.

Ako ste u dilemi šta i kako da kažete detetu u vezi prvog dolaska u Savetovalište obratite nam se prilikom zakazivanja ili prilikom vašeg prvog dolaska bez deteta.

.

Aktivno učešće deteta u rešavanju problema koje ima je u većini slučajeva preduslov uspešnosti psihološkog tretmana. U tom smislu dete treba da bude upoznato sa prirodom svog problema, načinima kako može da ga reši , kao i sa očekivanjima koje od njega u tom pogledu imaju roditelji i psiholog, naravno u skladu sa njegovim razvojnim mogućnostima i prilagođeno uzrastu. 

Zbog svega toga sa detetom treba otvoreno razgovarati o odlasku kod psihologa uz jasno predočavanje razloga i cilja ove posete. Nikako se ne preporučuje laganje deteta, izmišljanje razloga za dolazak koji nisu ni u kakvoj vezi sa realnim stanjem, kao što ne treba ni na prevaru dovesti dete govoreći mu da idete na neko drugo mesto.

Razlozi za neodstatak motivacije ili za otvoreno i intenzivno odbijanje da se dođe kod psihologa mogu da budu raznovrsni i vezani su za tip problema koje dete ima kao i za njegov uzrast. Zato je najbolje da u tom slučaju ne pokušavate da dovedete dete na silu ili na prevaru već da dođete u Savetovalište na prvi razgovor bez deteta.

U većini slučajeva psihodijagnostička procedura podrazumeva intervju (razgovor) sa roditeljima, popunjavanje određenih upitnika od strane roditelja (ne uvek), intervju (razgovor) sa detetom i prema potrebi ispitivanje deteta nekim standardizovanim instrumentom (testom) ili popunjavanje određenih upitnika od strane starijeg deteta. U nekim slučajevima primenjuje se posmatranje deteta u određenim aktivnositima.

Ova procedura obavlja se tokom jednog ili dva dolaska. U ređim slučajevima za postavljanje dijagnoze potrebno je praćenje deteta tokom dužeg vremenskog perioda. 

U pojedinim situacijama može biti potrebno da se pribavi mišljenje ili nalaz još nekog stručnjaka (napr. logopeda).

Trajanje psihološkog tretmana vezano je za prirodu i težinu problema, uzrast deteta i saradljivost deteta i roditelja. Uglavnom, to je procedura koja zahteva duži vremenski period, istrajnost i upornost. Posle dijagnostičke procene bićete upoznati sa verovatnom dužinom tretmana, ali samo orijentaciono. Ne očekujte da će za rešavanje problema biti dovoljan samo jedan dolazak deteta ili vas.

U nekim slučajevima psihološkim tretmanom moguće je u potpunosti rešiti ili otkloniti problem, dok je u nekim situacijama to moguće uraditi delimično. Kod nekih teškoća može se očekivati poboljšanje situacije ili smanjenje neprijatnosti ili zamenjivanje disfunkcionalnog ponašanja nekim efikasnijim oblicima ponašanja. U svakom slučaju, posle psihodijagnostičke faze, dobićete objašnjenje šta i koliko psihološkim tretmanom može da se postigne.