Delotvorno kažnjavanje
kakvu kaznu primeniti?
U prethodnom tekstu pričali smo o tome šta je smisao kazne i kakva ona NE sme biti. Sada nastavljamo priču o kazni i kažnjavanju, ali ovog puta pričamo o tome kakve karakteristike kazna TREBA da ima ne bi li bila delotovorna.
Da se podsetimo, kažnjavanje je jedan od uobičajenih postupaka u procesu vaspitanja. Zasniva se na činjenici da deca najefikasnije uče iz sopstvenog iskustva.
Deca zadržavaju i učvršćuju one oblike ponašanja koja su u njihovom iskustvu dovela do, za njih, nečeg pozitivnog i prijatnog (zadovoljila neku njihovu potrebu), a prestaju da rade ono što je dovelo do, opet za njih, nečeg negativnog i neprijatnog (onemogućilo ih da zadovolje svoju potrebu).
Kazna predstavlja situaciju u kojoj nešto što je dete uradilo ima za njega neprijatan ishod pa će zato taj oblik ponašanja zameniti nekim po pitanju ishoda za njega boljim.
Kazna treba da bude blagovremena i primerena uzrastu deteta.
Kazna treba da sledi posle neprimerenog ponašanja što brže.
Deca na mlađem uzrastu imaju kratkotrajnije pamćenje i ako između nepoželjnog ponašanja i kažnjavanja prođe duži vremenski period postoji verovatnoća da vaspitna mera neće biti vezana za ono što želimo da promenimo. Zato nije delotvorno reći „Videćeš ti večeras kad stignemo kući“. (Ipak, i dalje važi pravilo da se pre izricanja kazne smirimo, napr. brojimo u sebi, popijemo čašu vode ili polako udahnemo dva- tri puta.)
Kod starije dece ovaj vremenski razmak može da bude duži. ( Njima možete reći: „Mnogo sam se razljutila. Idem da se smirim pa se vraćam kasnije da vidimo šta ćemo dalje.“)
Vrsta kazne i njeno trajanje takođe treba da je usklađena sa uzrastom deteta.
Dugotrajne kazne („mesec dana bez crtaća“) nisu primerene mlađoj deci jer će već posle izvesnog vremena zaboraviti šta je bio početni uzrok kazne čime se gubi svrha kažnjavanja. Mlađem detetu je takođe teško da se organizuje da samo sredi sobu (ne zna odakle da počne, kojim redom da radi i šta sve treba da uradi da bi soba bila sređena) zbog čega je primerenije da mu se kaže da skupi igračke sa poda.
Kazna treba da je jasna i precizna
Dečija iskustva, znaja i način razmišljanja su drugačija od naših i ono što mi podrazumevamo pod nekim izrazom za decu može da znači nešto sasvim drugo. Zato je u postavljanju vaspitnih zahteva potrebno da jasno i precizno iskažemo:
-
čime nismo zadovoljni (zašto kažnjavamo)
-
šta tražimo da dete odradi (koja je kazna)
- kakva dalja očekivanja imamo od njega (šta da promeni u svom ponašanju)
Izrazi kao što su „nisi bila dobra“, „lepo se ponašaj“, „budi miran“ i sl. nemaju veliki pedagoški efekat.
Detetu koje juri kroz hodnik za drugom decom rečenica „bio si nevaljao i nema više igranja sa decom “ zvuči zbunjujuće jer misli da je baš bio dobar zato što se lepo igrao (trčao) i nije udarao drugu decu. Zato kazna kod njega može da izazove osećaj nepravičnosti i burnu reakciju na to. Takođe „nema igranja“ ne upućuje dete na to kako da „odradi“ kaznu i kada je kaznu završilo. U ovom slučaju bolje je reći: „Nisi smeo da trčiš kroz hodnik jer si mogao da se povrediš. Zato ćeš sada da odsediš pola sata u svojoj sobi bez uključivanja tv-a. Sledeći put kroz hodnik hodaj polako“.
Kazna treba da ima jasnu vremensku odrednicu u pogledu trajanja („pola sata“, „tri dana“ ili „dok ne uradiš to i to – gledaćeš tv kad složiš igračke na policu“) kao i jasno očekivanje roditelja u pogledu daljeg ponašanja deteta („hoću da od sutra tvoje stvari budu u ormaru“).
Kazna treba da je ostvariva iz pozicije deteta i da je u osnovi motivišuća.
Preterano dugačke kazne ili neoročene kazne („tri meseca nema izlaska“ „zabrana važi do daljnjeg“), prevelike kazne („nema izlazaka, mobilnog telefona i kompjutera“) ili teško ostvarive kazne („moraš da imaš odličan uspeh na kraju godine“ za dete koje ima nedovoljne ocene) u startu deluju deprimirajuće na dete.
Često se dešava da deca „izdrže“ takve kazne ali ne menjaju ništa u svom ponašanju („I onako sam kažnjen, zašto onda da bilo šta menjam kod sebe“) pa roditelji ostaju zbunjeni („Sve sam mu oduzeo ali on i dalje tera po svome“).
U osnovi su to nemotivišuće kazne koje izazivaju osećaj bespomoćnosti i revolta u detetu pa gube svoj smisao i ne podstiču na promenu.
Umesto njih bolje je koristiti zahteve koji se relativno brzo mogu ispuniti čime se daje šansa detetu da se koriguje. I dete treba da vidi kaznu kao smislenu.
Kazna treba da bude prirodna posledica ponašanja kad god je to moguće.
Najdelotvornije su kazne koje predstavljaju prirodnu posledicu nepoželjnog ponašanja (ako je dete napravilo lom, treba da ga sredi u određenom roku ili ako je otelo drugarici igračku, treba da joj je uz izvinjenje vrati).
Time se to ponašanje odmah i koriguje, što je zapravo i cilj.
Međutim, za mnoga neadekvatna ponašanja teško je ili nemoguće pronaći kaznu kao direktnu vezu sa njim.
Zato treba birati kazne koje su bar iz iste kategorije aktivnosti (ako dete nije ispunilo neku obavezu, uskraćuje mu se neka aktivnost koju voli u određenom roku).
Sledeći put pričamo o tome KAKO POSTIĆI DA DETE PRIHVATI I ISPUNI KAZNU BEZ DODATNOG STRESIRANJA
Ukoliko imate neko pitanje za mene možete me kontaktirati, za više informacija kako možete saznati klikom na link ispod.