RADNE NAVIKE
Razvijene radne navike kod dece su osobine koje se stiču, odnosno koje se uče procesom vaspitanja. (Za iste osobine koriste se termini i prihvatanje obaveza ili biti vredan i dogovoran).
One obično dolaze u cenar pažnje roditelja kad im dete krene u školu ili kad od još odraslijeg deteta (obično adolescenta) počnu da očekuju njegovo učešće u kućnim obavezama. Često se dešava da u ovim situacijama roditelji budu zbunjenu, razočarani ili ljuti kad uvide da se njihovo dete teško nosi sa obavezama ili ih uopšte ne prihvata što može da bude izvor velikih porodičnih sukoba.
Činjenica je da sa formiranjem radnih navika treba krenut vrlo rano u razvoju deteta. Osnovica dobrih radnih navika postavlja se u ranom destinjstvu i to :
- podsticanjem dečije samostalnosti
- podsticanjem dečijeg samopouzdanja
- podsticanjem usvajanja pravila i normi ponašanja
- podsticanjem preuzimanja odgovornosti
Razvoj samostalnosti
Razvojem samostalnosti dete uči da se oslanja na samo sebe, upoznaje i usavršava sopstvene mogućnosti i razvija osećaj da je sposobno da samostalno aktivno funkcioniše u svetu koji ga okružuje.
Svako prezaštićivanje deteta i odrađivanje nečega umesto deteta što ono realno razvojno može da ostvari („da ne gubimo vreme, tata će to brže da obavi“ ili „žao mi je da je teram da to uradi, još je mala, nek se igra“) usporava ovaj razvoj i stvara osećaj nekompetentnosti kod deteta što vodi u nesigurnost i bespomoćnost, posebno kad roditelj-zaštitnik nije prisutan.
Razvoj samopouzdanja
Razvoj samopouzdanja direktno se oslanja na stepen ostvarene samostalnosti deteta.
Samopouzdanje predstavlja sigurnost u sopstvene mogućnosti i osećaj izvesnosti da smo sposobni da nešto uradimo dobro.
Na razvoj samopouzdanja, pored ostalog, veliki uticaj ima način na koji se roditelji odnose prema onome što dete radi. Pozitivni primeri za to su:
– podsticanje i ohrabrivanje deteta da nešto započne, da započetu aktivnost samo privede kraju i pored teškoća na koje nailazi i da pokuša da samostalno reši neki problem (umesto da odmah uskačemo i rešavamo situaciju za dete da se ono ne bi mučilo)
– pohvaljivanje truda i energije koje je dete uložilo u neku aktivost čak i ako krajnji rezultati nisu baš najbolji („baš si se potrudio da to nacrtaš, vežbaj još malo pa će biti još bolje“ umesto kritikovanja i omalovažavanja tipa „opet si nešto zabrljao na kraju“, „ne znaš ti to kako treba“ i sl.)
– isticanje dobrih oblika ponašanja i postupaka koje je dete ispoljilo a ne samo negativnih (jer svako dete uradi svakodnevno dosta dobrih stvari što treba javno primetiti u meri u kojoj primećujemo i ono loše)
– konstruktivno kritikovanje za loše postupke koje je usmereno na ponašanje a ne na ličnost deteta i koje ima za cilj pronalaženje rešenja a ne kažnjavanje („ovo danas nisi dobro uradio, trebalo bi da promeniš…“ a ne „trapava si“, „nemaš ti pojma“ i sl.)
Deca bez samostalnosti i samopouzdanja izbegavaju obaveze jer se boje da im nisu dorasla, ne žele ni da pokušaju da nešto sama odrade zbog straha od neuspeha i unapred traže pomoć ili se dovijaju da na različite načine odlože obavljanje određenih zadataka.
Usvajanje pravila i normi ponašanja
Usvajanje pravila i normi ponašanja pomaže detetu da uspostavi red i sistem u spoljašnjem okruženju a time i u svojoj glavi tj. u svom ponašanju.
Učenjem da ne može da radi samo ono što hoće i što mu se sviđa i to samo onda kad mu to odgovara (princip zaovoljstva) dete počinje da se uključuje u svet društvenih odnosa bez koga ne može da funkcioniše (princip realnosti).
Postavljanje jasnih granica u ponašanju deteta stvara za dete osećaj sigurnosti i izvesnosti, omogućava mu da predviđa ponašanja drugih i tako se lakše uklapa u sistem očekivanja koja će se postavljati pred njega tokom odrastanja.
Dete kome je dozvoljeno da radi isključivo po svome doživljavaće obaveze kao napad na sopstvenu ličnost, odbijaće ih i negirati.
Odgovornost deteta
Prenošenje odgovornosti na dete za ono što mu je razvojno primereno takođe ima veliki značaj za formiranje radnih navika.
Decu treba od malena redovno uključivati u obavljanje poslova kao pomagače roditeljima (prostiranje, skupljanje i pakovanje veša, sređivanje sobe, čišćenje dvorišta,..) pri čemu treba jasno definisati njihovu ulogu („ti skupi igračke sa poda u korpu a ja ću da usisam tepih“) i pohvaliti ih za angažovanje i trud koji su uložili („baš si mi pomogao da brzo sredimo sobu“). Time se kod deteta razvija osećaj da je rad sastavni i neophodni deo života, usmerava se njegova aktivnost i energija na pozitivne i korisne stvari, uči se saradnji i stiče određene veštine i znanja.
Dete relativno rano treba da dobija i zaduženja za koja će biti direktno samostalno odgovorno kao što su da nahrani kućnog ljubimca posle doručka ili da postavi sto za večeru ili da iznese kesu sa otpacima. Bitno je da za ispunjenje svojih obaveza dete bude nagrađeno a za neispunjenje mora da snosi određene negativne posledice. Na ovaj način dete stiče pojam odgovornosti i razvija shvatanje da mora da snosi posledice sopstvenog ponašanja koje mogu biti pozitivne ili negativne u zavisnosti od toga šta je radilo, odnosno šta je izabralo da radi.
Jasno je da su svi navedeni faktori koji predstavljaju osnovicu za razvoj radnih navika međusobno čvrsto isprepletani i zavisni. Svi zajedno ako su adekvatno razvijeni omogućiće brzo i lako usvajanje i prihvatanje obaveza kao i njihovo efikasno ispunjavanje.
Važno je napomenuti da podsticanje svih ovih faktora mora da bude razvojno usaglašeno sa mogućnostima dece određenog uzrasta i da ne sme da ide mimo sposobnosti dece. Preterivanje u njihovom uspostavljanju podjednako je štetno kao i njihovo gušenje!